Odabrano

Prošla je uz krevet, ispod mojih nogu.
Raširenih ruku prilazi prozoru.
Krilom preko krila pakuje nebesa
U sebe: to se kratko čuje kao
Cijuk. Svetlost gasne u vazduhu.
Potom curi pod zavesom.

Razjareni točkovi napolju,
Koji su se tresli nad kaldrmom,
Kao da se otresaju buva; kao
Premoreni nervi, oboleli,
Nervi sagoreli jednom nepovratno,
Naprasno utihnu.

Ceo svet iz knjige u mojim rukama
Razasut za tren. Po ulici
U kojoj sam odrastao
Kerovi posrću u balavom trku.
Preko loše ispresovanog šljunka
U asfaltu, odzvanjaju dečiji roleri.

Ispod strehe od salonita,
Psu pod repom izviruju muve,
Kao ispod leša.
On govori o čudima
I drži u ruci flašu hladnog piva.

S česme ispred zasranog klozeta,
U betonsko korito odjekuje sunce.
Iz korita, sporo,
Kao da od toga sad ne preti potop,
Izliva se u prašinu negde na odvodu.

Oduvek sam osećao težnju
Da što bolje oponašam ljude.
Korak po korak ka tome
Da prirodno sraslo neshvatanje sveta —
Neprirodnu indiferentnost u sebi —
Iskorenim.

Hrist je opet u pustinji.
Predan iskušenju od kog podrhtava
Jabučicom ispod brade,
Gutljaj piva povlači sa strepnjom.

Sunce mu se penje do prstiju.
Raste na noktima kao
Ogromna gljivica.

Podešavam izraz lica.
Teško gutam od prašine.
Svih dvanaest pari skupljenih ušiju
Strižu oko mene.
Jedan par se čulji.

Neko je kasnije odvrnuo česmu.
Ono pseto tad se nalokalo vode.

Ja sam otrčao kući da se opet rodim.

Pobacani stripovi po sobi.
Skršene igračke.
Uništena mladost jedne mlade majke.

Zavesa se vijori na vetru.

Autići umeju da lete,
(Kockice, kretino, betmen)
Sada si saznao.

Bik izboden kopljem —
Poklon s letovanja od tvog oca —
Rogovima zabada u zemlju.

Ništa više se ne mrda.

Sa prozora visi slomljena karnišna.
Sleže se prašina.
Majka frkće na jastuku.

Kako bi se utvrdila zdravost
Crnog luka, glavica se mora pritisnuti
Prstima na oba kraja.

Žene na pijaci ne znaju baš uvek
Za tu tajnu. Ili ne govore.
Meni, odabranom, pada prosvetljenje.
Jedan mali poklon
Nasmejane Pitije za tezgom.

Neizbežno, jedan prst je palac.
Drugu stranu stiskaš kažiprstom.
Mada je to već lični izbor:
Treba odrediti prst od poverenja.

Trulež tako popusti pod stiskom.
Ako je prisutna.
Oseti se izvesna mekoća,
Kao kod svega zlo bolesnog.

Spolja, to najčešće bude
Sasvim dobar luk.
Možeš ga pipati koliko ti volja.
Iz sloja u sloj, on se uvek pokvari
Od srca — glasi proročanstvo.

Oni nikad nisu provodili noći
Po hotelu.
Podizali buku.
Navlačili skupe krpe.

On se ipak trudi
Da ne bude trgovac
Čarapama
I jeftinim ženskim gaćicama.
Mada to prodaje, između ostalog.

Kupujem eksere,
Da iznad kreveca raspem
Porodične slike.
Njega čujem kako viče:

...jedno nebo u očima.
Jedan oblak u mislima.
(Jetra ga izdaje.)
Muda rado menjam za
Bubrege...

U fioci ne drže kondome,
Kikoću se.
Prave decu. Rade drugačije
Od onoga kako im se kaže.
Nisu puno ostvarili.
Vode život natenane.

Glas mu kopni dok odlazim
— Moji prsti smrde na metal —
Kakvim li se vešom krije
Takva ogoljenost?

Nekoliko noći uzastopce
Sanjam
Da se, gologa dupeta,
Migoljim kroz gomilu ljudi
Na pijaci.

Sad ostani smiren, mislim.
Svi tvoji problemi,
Nepotrebni
Kao treće kupatilo,
Ruka, noga, oko:
Odavno su van budžeta.

Ujak se uzdao u život post mortem.
Samo pod uslovom da su život,
A i smrt,
Spakovani u kafani „Trojka".

Tog prohladnog septembarskog jutra,
Kad posle kolača, i mlevenog žita
S jednom malom pobodenom svećom
Po sredini, posloženih po krpama
Na crkvenom podu,
Sedneš za umašćen karirani sto.

Preduhitri večnost:
Možeš da stučeš tri-četiri vodke
S limunom i malom kiselom
Dok pop ne obavi svoje.

Ja sam ptica
Kojoj babe na proleće
Potkresuju krila.
Juri po dvorištu
Moja sasečena nada.

Moje malo obeskriljeno
Kokošijanstvo.
Moja glava
Na krvavom panju
Sećanja.

Baba je mešala prezime
Reditelja
S prezimenom budućeg
Predsednika.
Plava pečurka autobuskog stajališta
Iviči se u slojeve rđe.
Kose kapi kiše proleću u krug.
Iznad glave tutnji.
Ulica se ispred gubi
Pod poteklim potocima.
Nekoliko rupa u asfaltu
Čini mikrosvet mravljih okeana.
Žvake i pikavci. Gomila cipela.
Pocepane nalepnice.
Škrabotine flomasterom.
Bljuzga.
Odnekud se širi miris
Mokrog kera.
Odeća im isparava.
Tiskaju se pod pečurkom.
Svakome je jedva iznad struka.
S vremena na vreme zapljusne ih
Neko u prolazu.
Uzvraćaju psovkom.
Opet misli na štrumpfove.
Otkad su mu rekli da je to pečurka,
Proganja ga poput Gargamela
Misao o tome.
Ponekad ga plaše nelogične stvari.
Ono što ne može da poveže
U jasnu celinu.
Kad pričaju odrasli,
Neoprezno.
Pitao je jednom majku
Otkud da se tako zove
Onaj grad,
Koji u poslednje vreme
Prečesto pominje.
Pribijen uz nju,
Srče na slamčicu
Kolu sa šećerom,
Uvlači obraze. Trepće.
Ona sedi, pije kafu
S drugaricom.
Rekla mu je kako nikad nije
Pomenula
Takav grad — da to ne postoji.
A što mu je čudno,
To je njegov problem, jer ga nema,
Ni grada, ni ikog u njemu.
Ne pitaj je takve stvari.
Ne misli o tome.
Samohrane majke same hrane
Svoju decu.
Sad zamišljaj valjak.
Veliki se žuti valjak sporo
Pokreće ulicom.
Ujaka je jednom upitao
Šta su to pornići.
Ovaj je drugarima
Pričao uz pivo
Nekoliko vrlo bitnih, reklo bi se,
Nekoliko sočnih detalja odatle.
Svi puhću kroz usne.
Svi imaju lica
Kakva ne razume.
Mada jeste procenio
Kako može da ga pita.
Da nije sramota.
Rekao je kad porasteš.
Saznaćeš to sam.
Videćeš kad dođe vreme.
Menjali su temu.
Sve je bilo nejasno u tome.
I kako se smeju.
I kada ga pogledaju.
Ono što šapuću.
To posle zbunjuje.
Odakle da počneš?
Šta sad da zamišljaš.
Dok ne stigne autobus,
Baba uveliko već režira
Sudbinu države.
Ime predsednika
Ima jasne odrednice.
Tu se znalo o čemu se priča.
Šta se na tu temu misli.
Nije bilo nikakvih problema,
Nikakvih pornića.
Sešće na butine jedne cure
Na sedištu napred.
Svaki put se sažale na dete.
Baba ne mora da sedi.
Baba će da stoji nad detetom.
Potočići kiše sad se
Slivaju niz prozor.
Tu još jače smrdi na kerove.
Svi kratko ućute.
Njene grudi stiskaju mu teme.
Veliki se žuti valjak sporo
Pokreće ulicom.

Nije podnosila njegovo
Drečanje: To drhti od vetra,
Kao da je cigan,
Bože me oprosti, kao da je lud.

Prvi put je, ipak, savladao strah
Kad se pomirio da je to u loncu
Baš njegova glava.

Hrabrosti se kuvaju polako.
Prethodno se domame olujom.
Čučiš na terasi, izgnanik iz majke.
Skupljaš po gaćama.

Kad proključa krv,
Onda se još neko vreme hladi.
U prvi se zalogaj poduva:

Onaj što se drži pod jezikom.
Parče mesa od kog posle
Kreće izjedanje. Gozba
Za nečije tuđe, gladne oči.

Zaglavljene glave u ogradi
Mora da je osećao kako nemir
Ima hladan i ogroman jezik.
Kako mu se penje uz kolena.

Mora da je zajecao
Kad su mu se šake oznojile,
A farba na njima počela da krca,
Poput zrnaca šećera.

Odavno je vreme da svet na tom stane.
Dobri vatrogasci iz njegove glave,
Vatrogasci spremni na najgore,
Zavijajte ulicama.

Presecite nemir oštrim diskovima
Koji pljuju zvezde preko vaših
Galaksija, zvezde vrele, sjajne.
Neprebrojne iskre padalice.

Izvlačite te crvene uši.
Makar da sve padne: stepenište,
I kuća sa krovom. Makar
Da se sruše nad nama nebesa.

Da ga posle mrze zbog slabosti.
Da se smeju toj gluposti
Od koje je skoro glavu izgubio.
Da ga niko nikad ne shvati ozbiljno.

Na parčetu tla, poput Malog princa,
On se ruši od umora.
Mora da je, slomljen u plećima,
Već tad razumeo.

Napolju trepere poslednje svetiljke.
Ulice su zabrujale jače.
Nebo na plafonu bledi.

Uskoro će da zazvone zvona crkve poput
Zvona za umrle u mom kraju.
Nedosanjano, jutro tegli
Teret budnog.

Sviće uzaludno.

Podovi mi škripe pod nogama.
Potom škripe ručice prozora.
Borovi donose miris mora.

Tamo negde umesto ovoga sada šušti Jadran.
Po poslednji put,
Biću tužan kao Pan. On i ja
Pod nebom bez odraza.

Kad uz kafu ispuši cigaru,
Ona ide na posao.

Ja ostajem u krevetu kao
Vitruvijev čovek, besposličar.

Sunce kroz roletne
Rešeta po zidovima.
Prelama se od duvanskog dima,
I pada po podu.

Zidari iz dvorišta pored
Zastanu sa gradnjom.

Kao da im na nogama
Sad poraste mahovina,
A na usta liju vodopadi.

Kad zapišti voz,
Ja pomislim to pristižu lađe
Sa teretom svile i bibera.

U luci pod suncem ležim. Miran.

Poljska ima nobelovce.

Ali ne zna za to žena odnedavno
Zaposlena u biblioteci.

Mada ni ja ne znam kako sam se
Više puta
Zatekao pred likom i delom
Marije Sklodovske.

Ako podelimo to neznanje,
Ubeđen sam da je za nas dvoje
I Kšištof Kješlovski neki jeftin otrov
Za komarce.

Kad bi mu uopšte pogodili ime.

Srećom pa on nije deo cele priče.

— Kako? Pita ona.

Mora da je čudno što govorim tako,
Kao pred razredom.
Pisca naslovljavam prvo prezimenom.

Pravim kratak uvod.
Ponavljam to isto, zamuckujem.
Već se pitam da ne grešim.

S čela mi izbija prva graška znoja.
Zijaju u mene na hiljade rikni.
Uši mi, bez sumnje, crvene.

Ona sriče preda mnom M I L O Š.
Svakim prstom sekund bliže
Do spoznaje.
Kako sam se zatekao ovde?

— Nema ništa od Česlova.

Hvala bogu, mislim. Već sam pretrnuo.

Jedan Nobel manje za Poljake.

Uvek spreman da se sažme.
Da se svede na crticu
Među obrvama.
Da u zalogaju obuhvati slona.
Gospodin Petrović
Mala jedan portret.

Od usta do usta, od oka do oka,
Od prsta do prsta.
U izlogu s cipelama.
Na šalteru za peronske karte.
Iznad čaše s limunadom:

Prava mera jedne tragedije
Leži u odnosu
Koji čovek gaji naspram
Nedostižnog, kaže on.

Uveče mi zid prošaran
Reklamom sa kineske robne kuće,
Prosutom po njemu
Crveno i žuto, šljašti.
Siguran u sebe,
Glas s TV-a saopštava kako:

Na kraju balade,
(Ili kraju dana)
I na koncu konca, u zemlji Srbiji,
Da kažemo, negde, kao —
Stvarnost nadmašuje ono
Zamislivo.
Zlo se kleše pred našim očima.

Ja to mogu da potvrdim.

Žamor gasne pod prozorom.
Umornom mi glava
Pada.
Sklapam oči. Potiskujem.
Ne mislim rečima.

Odjekuje od zidova. Blješti.
Ulicom zavija.
Vatrogasni kamion
Srlja niz kaldrmu.
Po prozoru pljušti kiša.

Na kiši sam. Sam. Kaljav i uplakan.
Uši od sramote gore.
Padam na kolena, padam
Pod točkove.

Razočaran kao Kelsos,
Koga niko ni ne čuje.
Niko ne uzima za ozbiljno…

Mir.

Sve je utihnulo.
Slika titra pred očima.
S ekrana se smeši
Heraklejska Afrodita:
Boginja proslavlja letnji solisticij,
Duboko u noć.

Imam zmijsko telo.
Gipko i dugačko.
Govori mi glas.
Samo je kroz vreme,
Poput zmijskog cara,
Poprimilo oblik zgužvanog šešira...

Ujutru me čeka ispijena kafa.
Talog pluta sudoperom.
Da poludiš.

Otkad je zapalio zgradu
Gerontološkog centra,
Petrovića ni za lek.

Ona brzim pokretima grebe
Varjačom po šerpi.
Treska napred-nazad.
Svuda pršti luk.

Tako veze po šporetu.

Ja na bambusovoj dasci
Seckam šampinjone.
Kao da sasecam talase pod sobom.

Uveliko kasnim s poslom.

Potpuno krvavog paradajz sosom:
Ruke me izdaju.

On u dnevnoj sobi
Zija pred ekranom, u idole
Koji mogu biti njegov otac.

Ne seckaju šampinjone.
Ne kasne sa ručkom,
Odrastanjem, kirijom.
Vezani za vreme kao za jarbole:

Ovaj dan uz pesmu
Auto sirena.

Mene nisu ukrali cigani.
Nisu me dojili, nisu
Pojili u šumi.
Mada sam tu često provodio vreme.

I danas se zbog detinjstva
Ispunjenog nekim unutrašnjim,
Nekim crnim čergarenjem,
Pretvaram u ludog bolje nego drugi.

Prve godine života
Čine me jedino potpuno sigurnim
U to kako ništa nije baš sigurno.
Dani do polaska među ljude.

Meni nisu prorekli sudbinu,
Do sad.
Dali su mi parče mesa iz ciganske
Torbe. To je sve.

Otada sam kanibal.
Žvaćem usne kad pomislim:
Istorija mog ludila svedoči za mene.

Malopre je pred vratima
Stajala ciganka. Pobegla je.